- Локација: Бања Ковиљача, Подриње, западна Србија
- Смештај: Етно село “Сунчана река”, десна обала Дрине
- Цена: Дневно од 1.000 до 2.000дин по особи (смештај, промо понуде)
- За облилазак: Планина Гучево, спомен костурница на планини
- Околина: Река Дрина, Бања Ковиљача
Западна Србија, средина јесени, планина и река Дрина која је без обзира на годишње доба ледена, неухватљиво брза и богата догађајима које јој је историја ових крајева приредила. Све личи на то да смо се овог викенда упутили ка неком већини већ опробаном месту попут оног о коме је Андрић писао или некој стандардној тури која обухвата потез око Митровца на Тари и Перућачког језера.
Међутим жеља за нечим иоле ближим нас доводи у место на нешто више од 2х удаљености од БеГе-а. Сеоце за које искрено говорећи (пишући у овом случају) не да нисам чуо, него нисам ни очекивао да може нешто лепо донети с обзиром да се налази у не тако популарном делу наше земље. Преварио сам се и сада из личног искуства тврдим да неизвикана места пружају нова искуства и лепоте за уживање.
Да не околишам више, реч је о Етно село Сунчана Река лоцираном на самој Дрини недалеко од Бање Ковиљача.
Магловито вече које се спустило на обалу нам је онемогућило да било шта прве вечери видимо, а температура око нуле нас је само још брже натерала да са торбама у рукама пожуримо ка топлом смештају.
Уз договор са домаћином (врло пријатна госпођа) омогућен нам је касни check-in око 20х када нас је она сачекала и упутила ка нашој кућици која носи име “Мари Мари”.
Интересантно је да је читав концепт етно села је врло оригинално осмишљен у виду малог града који садржи улице, насеља, кућице и кућерке. Свака смештајна јединица има своје име. Кућице и собе носе женска имена, а кућерци имена воћа.
Једно насеље у оквиру овог комплекса добило име “Роберт Де Ниро”. Разлог за то је тај што је чувени глумац као млад камповао на обалама Дрине и толико био опчињен овом реком да је својој ћерци дао име Дрена (Дрина).
Наш избор биле су кућице. Мале, дрвене и ушушкане. Кревет, сточић, табуре и мини купатило су више него довољни за овакав вид туризма. Ентеријер и свеобухватан дизајин кућице су као да сте у неком давно прошлом, причају стари, лепшем времену. Нагласио бих да су цене врло приступачне за једно овакво нетакнуто место.
Јутро нам је пружило сушту супротност ономе што нас је дочекало приликом доласка. Сунчан дан, магла се разишла, а призор и околина села које се простире на 5 хектара су нереални.
Пространи пашњак на коме слободно шетају коњи, магарићи, пуно кавеза са зечевима, као да сте у неком месту из приче.
Стазица уз реку, дрвене клупице на импровизованој тераси изнад реке, спруд и Шотрина плажа (по редитељу Здравку Шотри који је овде неколицину сцена из серија снимио) употпуњују амбијент и чине ово место јединственом оазом за одмор и опуштање.
Поред одмора и релаксације на распологању је и активни туризам. Дан је могуће употпунити рекреацијом на пољани или лаганим трчањем и ходањем обалом реке. Вожња чамцима до Малог Зворника, школа јахања и многобројни спортски терени само су део овог комплекса.
После испуњеног преподнева рано послеподне решили смо да проведемо у оближњој Бањи Ковиљача. Мање од 15 минута вожње и били смо тамо. Позната је по природним лековима, сумпорним минералним водама и лековитом блату.
Бања је за разлику од већине наших (конкретно из претходне приче запуштена Гамзиградска) у врло добром стању, константно се реновирају објекти, централни трг украшава велика фонтана око које се пружају краци ка велелепним и напуштеним вилама, а недалеко је и Купатило краља Петра И Карађорђевића захваљујући коме ова бања у народу носи име “Краљевска бања”. Смештај у бањи је могућ у различитим варијантама и опсегу цена, али ипак остајем при томе да уколико се упутите ка овом делу Србије одаберете Сунчану Реку.
Можда сте се на тренутак запитали, а где је та планина коју помињем у првом пасусу овог путописа? Не, нисам је измислио нити је заборавио.
Стари Подрињци причали су, да је дуго после битке голи врх Гучева, спржен топовским пројектилима, блистао од фосфоресцентно – зеленкасте светлости коју су ослобађала непокопана тела.
На самом Црном врху налази се спомен костурница палим борцима која даје печат свему оном што се овде дешавало приликом одбране Србије.
Велики број прича крије ова планина и о битакама Броза и Драже о којима овдашње становништво има много тога да каже и о којима се може прочитати.
Дуг и испуњен дан завршавамо у нашем смештају где пријатан и топао оброк проналазимо у ресторану који се налази у оквиру Етно села. Музика, амбијент и укусна храна још један су од плусева који ово место чине идеалним за одмор.
Недалеко од самог села су још и Лозница, Троноша и Тршић које уколико имате више дана препоручујем да посетите.
Стигла је недеља и нужни повратак у велики град, свакодневницу и обавезе. За ова непуна два дана толико информација и лепоте на једном месту нисмо очекивали и још једном ми драго што сам се преварио и што ме је северно Подриње уверило да у нашој земљи има толико тога лепог.
Сигурно ћу се овде вратити да поново доживим све оно што етно туризам и природа овог краја пружа.
Богатији за још једно ново искуство свим препоручујем обавезну макар викенд посету овом месту.
