На око 25 километара од Пирота смештен је кањон реке коју сам овог топлог фебруара 2022. године посетио. Није чудно што сам се по ко зна који пут упутио ка Пироту, али овог пута реших да преварим себе и заобиђем ту дивну Стару планину и њена села па кренух мало јужније и то ка Димитровграду.
Богат природни и животињски свет (станиште Сурог орла кога можеш овде видети) је нешто што ћеш прво приметити када кренеш магистралним путем Пирот – Димитровград, а то је уједно и рута којом, уколико желиш да доживиш све лепоте кањона који се крије у наслову ове једнодневне руте, мораш поћи. Наиме, до реке Јерме се стиже тако што се са овог магистралног пута након места Бело Поље скреће десно ка манастиру и селу Суково.
Жеља ми је била да видим тај како кажу јединствени и најчудеснији кањон овог дела Србије, а уједно и један од најужих кањона у целој Европи. Заиста, када се тако нешто прочита улива у човеку неко неповерење, јер како је могуће да је најужи, а да је проходан. Скептичност коју сам имао сам врло брзо схватио као неосновану, јер се кањоном врло једноставно и по врло добром путу може стићи до села Суково и Власи где предлажем да уколико сте у могућности оставите своје возило и кренете у авантуру кроз сам кањон.
Иначе, све до 1927.године кањон Јерме са својим литицама и кланцима је био практично непроходан. Тек је за потребе рудника мрког угља “Ракита” изграђена пруга уског колосека за превоз радника. Рудник је затворен 60их година прошлог века, а на место пруге стиже асфалтни пут и самим тим се долазак у ове крајеве олакшава.
Изградња пута је омогућила приступ лепотама реке Јерме као и Погановском манастиру (кога помињем у наставку текста), смештеном поред саме реке, који је захваљујући непроходности Кањона Јерме све до 1927. године остао сачуван од многих освајача.
Вода ове реке тече укупно чак 72км уз врло јаку и у неким деловима тока громогласну буку. Пробија се између огромних камених громада и стења кроз две државе, где чак четири пута прелази гранични прелаз на природним границама двеју земаља. Њена су снага и слобода незадрживи у стварању јединственог природног амбијента и, свакако, оно што је изнедрила је вредно да ти се упише као ново искуство у животу и нешто о чему може да се прича, али и нешто напише у мом случају.
Прва станица коју сам одабрао је село Власи до кога се долази преко проходног каменог моста код кога има простора за паркирање. Недалеко од моста се налази и уређени прилаз реци са све клупама и неким видом простора за камп или пикник у природи. Хладна и прозирно чиста река, зраци Сунца и тишина су нешто што опушта мисли, без претеривања.
Од овог места предлажем да се кренеш ка видиковцу до кога се стиже јасно обележеним путем, али и у насумично шврљање околином јер ово сеоце дочарава и води те када кроз њега пролазиш у нека стара времена и донекле безбрижнији живот од ових у модерном добу.
Такође, за оне храбрије мештани, којих још увек има овде, предлажу посету пећине Ветерна дупка која спада међу најдубље у Србији. Она се протеже на око 4 километарам, али авантуристима је доступно само првих 2.
Напоменули су ми је да она није прилагођена туристима, да нема осветљења нити стазе, али да је можда то управо оно због чега и даље није тешко поверовати у легенде о благу у њој, те силним трагачима који су покушавали да га нађу. Легенда или не на храбријима је да покушају бар да до ње дођу.
,Да се разумемо, нека озбиљна физичка спрема за посету пећине ти неће бити потребна, али је свакако са моје стране шаљем једно велико упозорење и максималну пажњу ако си ти један/једна од таквих који ће се ка њој упутити.
Ове грандиозне стене које чине кањон и околину су ме због своје величине и несагледивости подсетиле на чувене Метеоре у Грчкој, “само” недостају манастири на врховима и пут ка њима да то буде 100% идентично.
Усудио бих се да додам овде да иако се нисам окуражио, нити приремио, овде се можеш окомити на стене кањона Јерме су идеалне за слободно и спортско пењање, али и бројне планинарске активности, пре свега због више врхова и праваца, где заиста свака стаза има своје чари и специфичности.
Након пар сати проведених на овом месту и више десетина минута у посматрању стена и слушању толико јединствене Јерме крећем ка другој станици, а то је манастир и истоимено место Поганово.
Манастир, околина и прилаз су нешто што се заиста мора доживети и једноставно је неописиво речима.
Манастир Поганово, посвећен је Светом Јовану Богослову, а задужбина је српског великаша Константина Драгаша. Саграђен је 1395. године, а осликан је доста касније, тек 1499. године. Законом је заштићен, а његове фреске досежу најзначајнија остварења фрескосликарства тога времена на Балкану.
Чувена Двострука икона, која се сматра најлепшом иконом 15. века је била у овом манастиру све до Првог светског рата када је, нажалост, бугарска војска односи заједно са читавим иконостасом у Бугарску. Данас се налази у Музеју икона у Софији. Можда бисмо могли да их питамо да нам је врате …
Савет са којима бих желео да завршим овај текст и охрабрим те да током летњих месеци овде дођеш, јер тада кажу да је још лепше, су да се препустиш и повежеш са природом и да при томе оставиш све што иоле асоцира на модерно, јер ће ти то овде заиста бити непотребно.
Живели и срећан пут!
